Ti smiješni, komplicirani i toliko neshvaćeni partnerski odnosi. To čudo zvano ljubav koje se ne može definirati i ne stane u nijedne znane nam gabarite. Taj splet požude, potrebe, snova, odricanja, želja, iluzija, hormona i izgužvanih plahti koje zovemo veza između dvoje ljudi, kako si to objasniti? I zašto žene ponekad ostavljaju dobre muškarce? Ne znam iskreno... neke su lude, a neke... neke trebaju ono što im ne daješ, a vjeruj mi nije to vezano ni uz seks ni uz sigurnost.
Ostavljala sam. Ne jednom. Bili su to dobri dečki. Imali su svoje mane, svoje muhe i svoju prtljagu. Možda sam i mogla oprostiti, možda sam i mogla zažmiriti, ali nisam htjela. Otišla sam.
Ne mogu reći da mi je falilo nešto ekstra, ali nisam bila sretna. Ostajala sam gladna sitnica kojih se oni nikad nisu sjetili a meni su značile, pa iskreno - sve.
Više sreće drugi put
Jedan nikad nije zvao prvi i za sve je trebao blagoslov svoje mame. Da bili smo klinci, ali i klinci u našim tadašnjim godinama su imali klince, pa ono... moraš zvati mamicu za sve? Zbilja?
Otišla sam. Još se pitate zašto? Zamislite situaciju, s njim ste u krevetu, a on razmišlja hoće li ili neće staviti gumicu? Možda da pita mamu?
Okej, sad pretjerujem, ali njemu je doslovno za sve u životu trebala mama. Čak i kad bi mi kupovao poklone, vodio je mamicu pod ruku i ona je birala poklone za mene. Kad sam to saznala, sve je završilo u smeću. Njegova je mamica imala mišljenje o svemu. O čemu je trebala i o čemu zbilja nije trebala. Primjer?
On dolazi i započinje razgovor s: "Moja mama misli da si se udebljala." - U tom trenutku imam pogled koji ubija (i njega i njegovu mamu).
Ili:
"Moja mama misli da nosiš prekratke suknje."
"Moja mama misli da bi trebala promjeniti posao."
I ultimativna:
"Moja mama misli da ja mogu bolje. (Od mene naravno).
I otišla sam. Jednom sam mu prilikom, dok me molio za još jednu šansu, rekla da bi možda mogao oženiti svoju mamu, jer ona najbolje zna što je dobro za njega.
I danas je sam. Nijedna njegova cura nakon mene, nije zadovoljavala kriterije njegove mame. Čak mi je jednom na kavi rekao da ona žali što joj nisam postala snaha, jer sam bila citiram: "Najnormalnija. I imala sam potencijala." - ma šta god to značilo! Više sreće u idućem životu! (Ma ni tad, jednom je bilo čisto previše).
Tražila sam previše!?
Drugi je previše volio svoju slobodu. I to ne u onom zdravom smislu, da ide s dečkima i da se rekreira i ima svoj prostor. Njemu je falilo slobode i kad su između nas stajali kontinenti. Uvijek je mozgao kako bi bilo biti s nekim drugim, dok je bio sa mnom. I onda se čudio kad sam se jednostavno umorila od pokušavanja da ga shvatim. Kad ga je i njegova best frendica poljubila preda mnom, a mene nazvala konzervom, bilo mi je dosta. Otišla sam.
Naravno da je na kraju te sage, u kojoj sam mu se odbijala vratiti, sve bila moja krivica. Tražila sam previše.
Da naravno. Puno je željeti si vidjeti dečka jednom tjedno i naravno da je previše željeti da ti pošalje poruku da je živ i zdrav sletio u Afriku. Stvarno sam bila zahtjevna, nema što.
Gušila sam ga. Mora da mu je zbilja bilo too much mene, kad se danima nismo čuli dok je on sa svojom frendicom, planinario po Velebitu, a ja se bavila svojim životom, jer sam bila cool i nije mi to smetalo. Poštovala sam njegove hobije, njihovo prijateljstvo i njegovo vrijeme. Između njih koliko znam, nikada nije bilo ništa, ali to nije ni bitno. Bitno je da je on premalo bio tu za mene. Nije bio tu kad sam imala problema, kad mi se dogodilo nešto loše. Nije bilo zagrljaja, nije bilo utjehe a nisam ga mogla ni nazvati da se izjadam, jer je bio u brdima i nije imao signala. Otišla sam.
Nisam ja za 'zdravo za gotovo'
Da skratim listu svojih propalih veza. Otišla sam jer mi je falilo da budem poštovana, da me se ne uzima zdravo za gotovo, jer mi je falilo razgovora i onih sitnica koje čine odnos. Bili su oni dobri dečki, ali nisu bili dobri za mene. Bilo je tu previše stvari koje nikad nisu za mene napravili. Previše obećanja, koja nisam od njih tražila a nisu se potrudili da ih ispune. Previše uzdaha i pogleda u mobitel na kojem je bilo poruka od svih, samo ne od onog od koga sam je željela dobiti.
Otišla sam jer nisam u tim vezama željela izgubiti sebe i svoje dostojanstvo. Otišla sam jer sam znala da sam dala sve najbolje od sebe, a zauzvat nisam dobila ni minimum onog što sam trebala. U prvoj vezi je bilo previše njegove mame, u drugoj je bilo previše slobode. U obje je bilo premalo ljubavi.
Zašto žene ostavljaju muškarce koje vole? Jer nisu dovoljno voljene. Jer i ako ih obasipate onime što vi smatrate da im treba, one mogu biti gladne pažnje, ljubavi i sitnica.
U vezama, nikada mi nije falilo skupih poklona. Ali ja sam u svima njima željela dobiti cvijet i šetnju oko jezera. Jedan poljubac i zagrljaj i riječi - Bit će sve u redu. Nisam to dobila. Dobivala sam nakit, bombonijere, putovanja i stvari koje i danas u mom stanu skupljaju prašinu.
Valjda su pokloni trebali zamijeniti ljubav i pažnju? Šta ja znam... i dalje to ne mogu dešifirirati. Znam samo da sam otišla. Koliko god nakit bio krasan, neka stigne u pravom trenutku ili nek ne stigne nikad. Važnije mi je da me onaj kojeg volim zagrli u trenucima kad mi je teško. Važnije mi je da znam da je tu za mene i da ga mogu nazvati u bilo koje doba dana i noći.
Inače da... ogrlica će lijepo izgledati oko mog vrata, ali mi nećemo trajati. U nekom trenutku ponovno ću spakirati kofere i nestati.